Valeria Milenković: Balkanskim poslasticama osvaja Parižane

Piše: Mihaela Amidžić

Valeria Milenković (22) iz Pariza stvara slatku magiju pod nazivom „Taste of Balkans“. Spremanje torti i ostalih poslastica, opušta je i raduje, a tradicionalnim balkanskim receptima privržena je iz dva razloga.

„Živim u Parizu i rođena sam ovde. Majka mi je iz Banjaluke, a otac iz Kragujevca. Tata je u Pariz došao rano, kao osnovac, a mama kada je imala 21 godinu. Ona nije planirala ostati, bila je u prolazu, da obiđe rodicu i vidi Pariz. Međutim, rat je počeo, nije se mogla vratiti, upozna tatu i tu kreće priča. Tako da, moja kuhinja je neka mešavina Bosne, Srbije, a i Francuske“, s osmijehom na licu priča Valeria.

Poslastičarstvu, ozbiljnije se posvetila prije dvije godine. U početku, pravila je poslastice za familiju i društvo, a sada, svoj početni hobi, pretvorila je u pravi mali biznis.

„Mislim da je ljubav prema spremanju poslastica naslijeđena od tetke iz Čelinca, ona je najviše bila u tome. Sećam se, za slavu, kada dođem kod nje i kad spremi preko dvadeset vrsta kolača, a ja uvek govorila, kao mala, da želim toliko kolača i za našu slavu, pa sam tako i počela. Prvi moj pokušaj, bio je onaj francuski kolač „macaron“. Ne bih to bila ja, kad bih uzela nešto jednostavno, već uzela najtežu poslasticu, realno treba dosta tehnike za nju. Nisam odustala, prošla sam dosta neuspeha, ali danas taj kolač znam praviti. Uživam u tome, jeste da zna biti naporno, jer pored toga studiram, a i čuvam decu, pa pretežno torte pravim kada stignem, (a to bude preko noći) ali znam da će se isplatiti, sav taj trud i sve neprospavane noći. Kada završim jednu tortu, bude mi drago, a da ne pričam kada mi se klijent javi, da se zahvali, tad umor nestaje. Postoji talenat koji nosim u sebi, ali, to je možda 20%, ostalih 80% su praksa i proučavanje, kao u svemu, to je najbitnije“, govori ona.

Zadovoljna je dosadašnjim radom i najčešće pravi torte za dječije rođendane. Njeni glavni kupci su stranci, ali i naši ljudi koji su tamo. Često, za slave, naručuju kolače.

,, Pretežno klijenti koji naručuju moje torte su neka srednja klasa, ali i ostali. Najčešće ljudi traže te „layercake“ i brojeve, to je sada trend. Svaku tortu pravim, kao da je pravim za sebe. Trudim se maksimalno, da osoba bude 100% zadovoljna i naravno da postane veran klijent. Danas je, uglavnom, sve prešlo na mašinsku proizvodnju. Međutim, dosta ljudi se vraća „homemade“ proizvodnji. Jer, to nema cenu. Mašina nikad neće moći stvoriti kao čovečija ruka. A i po pitanju ukusa, jedna kupovna torta u marketu koja može 15 dana stajati u frižideru, a ne promeni ukus ni izgled, ne može se porediti sa onom koja je napravljena za jedan određeni datum. Dosta ljudi se javi da pitaju za cenu, a komentari nekih budu: „Ooo, preskupo je, u marketu se torte mogu naći i za 20 evra“. Ljudi ne razumeju koliko je truda i rada uloženo. Kao svaki rad, ne plaća se samo torta, već i materijal, i vreme, sve. Zato, uvijek treba podržati svakog majstora, u kojem god poslu, jer to znanje nema cenu, ne može se uporediti sa mašinom i treba da se držimo toga“, kaže Valeria i dodaje kako za svoje torte dobija dosta pozitivnih komentara. To joj je dodatni moto, da pravi razne ukusne torte, te govori kako Parižani vole isprobati sve što je novo i nisu komplikovani.

Ova djevojka , istovremeno studira menadžmentski smjer na Sorboni i trenutno je treća godina. Za menadžment se odlučila kako bi naučila više o upravljanju. San joj je da u budućnosti otvori svoju poslastičarsku radnju. Kaže, veliku podršku u poslu, pruža joj porodica.

„Što se tiče torti i kolača, mama je moja totalna suprotnost od mene. Za slano je carica, ali za slatko, nikako. Što bi ona rekla:,, to je naporno, petljavo, nemam ja živaca za to. Samo ti radi svoje, ti to voliš“. Tako da inspiraciju nisam našla kod nje. Ona i brat su mi pomogli u drugom smislu. U životu nisam srela osobe koje su komplikovanije od njih. Kad god sam pravila nešto, nijima se to nije svidelo. To me je nerviralo, te sam uvek bila u potrazi da nađem nešto što će njima da se svidi i davalo mi motivaciju da napredujem. U početku to nisam videla, ali kako je vreme prolazilo, primećivalo se, novi recepti, nove tehnike. Dan – danas, što se tiče moga brata , prešli smo od „ne volim to“, na „može proći“ i to je neki korak. Ali uvek su me podržavali“, kaže Valeria.

Kroz razgovor, otkriva, kako nije privržena za Pariz i da nije nezamjenjiv.

„Ako odlučim da se preselim u Banjaluku ili Beograd, to bi bilo pod jednim uslovom, da mogu korektno živeti. Voljela bih da mogu to uraditi, jer stvarno volim naše krajeve. Odrasla sam uz našu tradiciju i sve me vuče tamo“, govori.

Za kraj razgovara, pitali smo je šta najviše voli kada dođe kod nas u goste. Odgovor je – sve! Ambijent, narod, familiju i provod.

Kod nas u Parizu, život je uvek, trči na sve strane. Jedino kada dođem kod vas mogu se odmoriti i bude mi teško kada moram poći nazad. To nešto što me veže za Banjaluku, neopisivo je. Dolazila je jedna moja drugarica, Francuskinja sa mnom. Bila je oduševljena. Super se provela i po klubovima, a i u krugu našeg društva. Takav smo narod, volimo ugostiti i volimo uživati. To je nešto što fali u Parizu, gdje su ljudi pretežno 24/24 h neraspoloženi, naravno bez razloga. Jednostavno, takav je život, uvek pod presijom. Banjaluka će uvek imati posebno mesto u mom srcu i uvek ću joj se rado vraćati“, kaže Valeria.