Poezija petkom – Marko Babić

Marko Babić rođen je 1995. godine i živi u Istočnom Sarajevu. Trenutno je student ekologije, a njegova zanimanja su: izvođač komercijalne muzike, tekstopisac, neafirmisani pjesnik i model.

Miriše na kišu

Miriše na kišu
tvoj kaput od krzna
tvoje pokisle usne
i uske ulice
kroz koje si hodala
zaboravljajući da te čekam
dok se grijem
u krevetu sam
a ne uz tebe
kako iz navike to biva

Miriše na kišu
naša ljubav i dom
i tvoje nove cipele
i nasmejano tužno lice
jer sam ti i tokom šetnje
nedostajao kao i ti meni
juče danas i zauvek
zar ne?

Miriše na kišu
ormani su ti puni
srce ti je puno
dok se nadamo
i priželjkujemo
prvo dete
u tih malenih 30 kvadrata
ljubavnog doma
ja bih napravio ljubav
ali ti bi je rodila
i tako dok se grejem
čekajući te uz zamišljeni pogled
i šolju čaja kojeg’ toliko voliš

Miriše na kišu
svaki poljubac i zagrljaj
koji ostavlja tragove
na kućnom podu
i mome telu
i ne želim sunce
ne želim svet
želim da kisnemo zajedno
danas juče i zauvek.

“Poezija je impuls, uzdah i izdah. Jedan bunt prema životu, svakodnevna revolucija. Štaviše, ona je svetovni čin, zanat i matematika, običnom čovjeku samo izraz ljepote. Ona je nesebično i uzvišeno zvanje, plemenita vokacija kroz koju sam pjesnik umire da bi čitalac živio. Čitajući i pišući istu, stavio bih akcenat na to da se poezija ne ogleda samo u vidu pjesama, riječi i tekstova. Neki ljudi su sami po sebi poezija i magija.”

Noć

Znala si pre mene
Kako je voleti
I kako je srcem
Zaljubljen biti

A ja tada
Prvih put zavoleh
zavoleh tebe
i čudeći se
Čini mi se i zadnji put
da sam voleo tako
tako nesebično
svim srcem jako

Ali godine su prolazile
pokraj nas tako ludo žureći
A ja ne čuh odavno ni smeha
a ni tvoga glasa a poznao bih ga
i žmureći.

Dok u svakojakoj bitci
gubim dio po dio sebe
veseleći se ponekoj staroj pesmi
i časi oporoga vina

Trudeći se da te zaboravim
ili bar na tren da sakrijem
Sve ono o tebi što znam
i tu ludu naviku koju imam.

Drumovi

Drumovi su sami večeras
Ti sebi nasluti neku sreću
Da ubiješ barem malu tugu
Ako ne znaš onu najveću.

Za sve one koji sanjaju nekog’
Umorne blede i sa puno jada
večeras je noć sanjalica
da srce mašta i da se sreći nada.

Mali je svet samo za one
koji ne znaju kako sa sobom
da se nose

A sanjalice pevaju i lete
gde nema ni pesme ni neba
dok životu prkose.

A tuge poprilično dobro ja znam
Ponekad svrate da nas se sete
pa ih raširenih ruku dočekam
pre nego sledećem sretniku odlete.

Prihvati oberučke sve što život daje
ljuto, slatko, gorko a i slano
jer čovek nije čovek ako se ne pokaje
Znaj sve to poslato je Bogom odabrano.

I smej se, smej neka pozavidi sunce
na osmehu tvom najsjajnijem baš
praštaj i voli preboli sve srce
kada celog’ sebe ti večnosti daš.

Pripremila: Nataša Gavur

Ukoliko pišete poeziju, pošaljete nam svoje radove na našu mejl adresu: banjaluka.mladi@gmail.com ili natasa@mladibl.com