Poezija petkom: Mladen Milašinović
Mladen Milašinović rođen je 4. juna 1999. godine u Mrkonjić Gradu, a kako kaže, najbolje ga je opisala jedna djevojka.
“Mladena bih pokušala da opišem kao nekoga ko ne pripada ovom svetu, sistemu i pravilima. Mrzi pravila. Mrzi kalupe. Mrzi sve što liče jedni na druge. Kao najnežnije biće koje će retko kome tu nežnost da pokaže. Ili nikome. Njegova nežnost je drska. Njegova drskost je nežna, ali brutalna. Iskrenošću može da vas pokopa. Ili da vam otvori oči. To već zavisi od vas. Njegove reči se uvlače do najsitnijih atoma bića, usađuju se i rastu sa vama. On je buntovnik. Revolucija. Prekretnica u poeziji. Čitala sam deo knjige koju objavljuje krajem godine i mislim da još niste svesni o kakvom umetniku se zapravo radi. Sad se verovatno mršti, jer sam ga nazvala umetnikom. Mrzi umetnike. Opisala bih ga kao ljubav. Kao mog i kad nije moj. Sad se verovatno nasmejao, pa ispovraćao na ovu nežnost. E to je Mladen. Sa njim je uvek teško, ali je uvek lepo“ , riječi su djevojke.
Njega na društvenim mrežama prati oko 50 hiljada ljudi i podržavaju njegov rad https://www.instagram.com/ljubicanstvenost/.
vozim je kući
molim semafor kod hotela da izbaci crveno
i ovaj put mi se posrećilo
dva minuta
sto dvadeset sekundi
dovoljno vremena za jednu partiju
u igri koju je igrala očima
i kad bih izgubio
osjećao bih se kao pobjednik
i eto taman da nas propašću nazovem
ućutka me poljupcem
sad je zeleno
ali to više nije ni važno
„Poezija je sranje. Ili barem ovo što se naziva poezijom. Nekad sam je i pisao, sad je samo povraćam. Ne toliko često. Povraćam na papir tako neke riječi što mi smetaju u grlu. I to dobije neki smisao. Ne dobije baš svaki put, ali i to je u redu. Ne mogu ni svi sve da razumiju. Nekad je bolje progutati, ali ja ne mogu. Moram da ispljunem. Nisam taj. Nekad bih volio da jesam. Jedva čekam da objavim knjigu i da prestanem sa pisanjem. Možda i ne prestanem. Ne zavisi od mene. Komplikovan. Sve u svemu, nemojte da pišete poeziju. Poezija je sranje. Osim ako ne morate.“
ima taj neki nenormalan poriv da popravlja muškarce
prigrli sve što je oštećeno na bilo koji način
pa ne ispušta dok ne popravi
prerano je odrasla iako je dijete u duši
samo nekako nema s kim da se igra
sve što zna je sama naučila
ili kad se opekne ili na ulici
glumila je majku svima i u svim odnosima
dok je vrijeme ne umori
pa iz najbolje namjere
povrijeđena završi
pa i nije mi toliko žao
jer znam da su je ta dešavanja sagradila
sve te borbe su je odlikovale
a nije kao da ih nije bilo mnogo
morala je baš da propati da bi bila to što jeste
sve u svemu danas jedno divno stvorenje
njeno nepovjerenje je njeno breme
i tad sam shvatio da je tuga važan dio razvoja
mislim da ljudi koji nisu prošli kroz patnju
nemaju pravo da tek tako pričaju o životu
ti jesi poremećen u neku ruku
ali nisi ni trun nestabilan
ne moram da te popravljam toliko
dok vidim da ti mene itekako možeš
niko od njih nije mogao
jer jebeno nemaju čime
samo sam ja popravljala
dok me ne iscjediše kao krpu
mi to uzajamno radimo
prilagodljiv si
nisi zatucan
ne prenosiš na mene
svoje frustracije
iako vidim da ih imaš povremeno
i kad mi pričaš o sranjima
ne proživljavam ih
ne opterećuješ me
ne bježiš od mene
iako sam ti se pokazala
u pravom svjetlu
u realnom svijetu
baš onakvom kakva jesam
ne uljepšavam baš ništa
boli me kurac da uljepšavam
ne vidim da je to potrebno
sve si tako prihvatio
i to mi toliko prija
zato te i tjeram od sebe
jer ću poletiti visoko
jer ću konačno imati
nekoga da mene liječi
dok taj neko ni nije tu
jebem ti kilometre
jako sam sebična
a tebi bih sve dala
baš svaki dio sebe
puna mi je kuka razočarenja
nemoj da ideš i neću da ideš
iako imam takva osjećanja za tebe
pustila bih te da budeš srećan
ispričala mi je svoju priču
i oči su joj promijenile boju
—
drži moju košulju u ruci
i gleda me onako nevino
kao da mi traži dozvolu
kažem joj obuci
kontam u sebi
dušu si mi ukrala
jebeš košulju
Pripremila: Nataša Gavur
Ukoliko pišete poeziju, pošaljete nam svoje radove na našu mejl adresu: banjaluka.mladi@gmail.com ili natasa@mladibl.com