Piše: Dejana Bratić
Svaka profesija zahtijeva znanje i odgovornost. Dakle, da bi se bavili nečim važno je da imamo o tom poslu određeni nivo znanja i naravno da pri obavljanju bilo kojeg posla budemo odgovorni. Sada bi neko rekao „pa logično“, ali na Balkanu logike šta? Nema.
Primjer za to je novinarstvo. Godinama unazad stvorila se neka nakaradna atmosfera u kojoj svako može sebe nazvati novinarom i da se na neki sebi svojstven način bavi ovim poslom. To je izuzetno veliki problem o kome se ćuti i povinuje.
Da li neko može da se prozove doktorom preko noći ili preko noći da postane arhitekta, farmaceut itd? Naravno da ne, ti ljudi se obrazuju za svoj poziv, trude se, uče i stiču svoju diplomu koja im je neophodna sutra za posao.
Pitanje je zašto za novinarstvo ne važi isto?
Zašto onda postoje akademske institucije gdje se novinarstvo izučava kao profesija, gdje se na jedan akademski pristup uči od istorije novinarstva, etike, stranih jezika, medijskih regulativa, sistema informisanja do raznih politikoloških predmeta i tako dalje?
Naravno praksa je takođe veoma bitna, tu novinar primjenjuje svoja teorijska znanja koja često pojedini urednici negiraju jer im je to potpuno nepoznat teren i nisu se susretali sa nikakvom literaturom iz ove profesije nephodnom da bi se na ispravan način bavili tim poslom.
Sa ulice se dovedu ljudi iz potpuno druge branše, bez nekog osnovnog znanja i tako se malo igraju novinara. Nauče ih mentori šta je „vijest“ i Bog da ih vidi, spremni da pišu Šokantno, FOTO, VIDEO, a realno nije da nije šokantno, moramo priznati da jeste. Onda ti isti ljudi „informišu“ javnost, igraju kako neki nadređeni sviraju, zovu za izjavu onog za koga sveti oci smatraju da treba zvati.
Studente novinarstva kada dođu na praksu nauče odmah da to što ih uče profesori u akademskoj instituciji ništa ne valja i nije tako i da oni najbolje znaju. Nauče ih da zaborave novinarsku etiku, pa tako za posljedicu imate kada neko tragično strada da se objavljuju oproštajna pisma, detalji silovanja, da li je donji veš bio crvene ili roze boje, jer je to jako značajno za javnost.
Za posljedicu takvog novinarstva imate pitanja upućena političarima: „Kako vi to sve stižete da obavite“ ? koja nisu nikako ironična, naprotiv.
U dnovinarstvu imate zabranjene teme, zabranjena pitanja i listu ljudi koje novinar ne smije dirati jer ode posao ili možda nešto još gore. U dnovinarstvu istraživačko novinarstvo je kome je, šta sjevnulo i koje operacije je imala neka estradna umjetnica jer je to jako važno za narod, pošto taj isti narod ima sjajne uslove za život i samo mu preostaje da se ludo zabavlja uz te „vijesti“.
Mislim da ne treba dalje pisati, valjda je jasno.
Preuzeto sa: www.dejanabratic.com